САВРЕМЕНА ПРОИЗВОДЊА ПАРАДАЈЗА

Posted by Админ on 21. јун 2011.

Парадајз (Lycopersicon esculentum Mill.) је једна од најчешћих и економски најзначајнијих повртарских врста који се гаје на отвореном пољу и у заштићеном простору. У Србији се парадајз гаји на око 20.000 ха, са оствареном производњом од 180.000 тона плода. Остварени просечни приноси по хектару су веома ниски (у Србији) и крећу се око 9.000 кг по хектару. Разлози овако ниских приноса нису у генетском потенцијалу сорти и хибрида већ у неадекватној технологији гајења, смањеној и неадекватној примени минералних ђубрива и средстава за заштиту биља (нарочито 2005.године где је пуно усева страдало од биљних болести), и неповољних економских околности. У овом тексту дати услови успевања, потребе за водом у зависности од температуре, плодоред и избор земљишта за производњу парадајза. Дат је и осврт на ђубрење парадајза у зависности од плодности земљишта, као и берба парадајза. Посебно је обрађена калкулација производње парадајза на отвореном пољу из директне сетве и економичност производње. Производња плода парадајза је профитабилна и високоакумулативна производња, уколико се примењује правилна агротехника и научна сазнања и достигнућа савремене повртарске производње.

Плод парадајза има широку употребу у исхрани становништва. Користи се као свеж, зрео плод и у виду различитих прерађевина. О значају ове повртарске културе говори податак да се његова потрошња статистички евидентира у 164 земље света и да је друга најпродаванија намирница на светској пијаци, после банана. Просечна потрошња парадајза у свету износи 15 кг по становнику, а у нашој земљи је 16 кг по становнику.

Климатски фактори у комбинацији са других агроеколошким елементима уз новоселекционисане сорте и хибриде, пружају изванредно добре услове за производњу парадајза у нашој земљ. У АПВојводини и уз речне долине централне Србије, постоји добра комбинација земљишта и обиља воде за наводњавање као и повољних климатских прилика. На овим просторима могу се лако остварити приноси од 50-80 тона плода по хектару. Истовремено то су и најразвијенија пољопривредна подручја наше земље, са великом концентрацијом становништва и развијеним урбаним центрима, где се могу пласирати велике количине свежег плода на зеленој пијаци или предати фабрикама за прераду. Производња и потрошња парадајза у свету и код нас У савременој производњи и потрошњи хране парадајз заузима значајно место. У исхрани, парадајз је веома заступљен, тако да се његова потрошња статистички евидентира у 164 земље света. У исхрани се користи у свежем стању и у виду разних прерађевина. Просечна потрошња парадајза у свету износи 15 кг по становнику (ФАО). Знатно већа потрошња остварује се у развијеним земљама, где износи 29 кг и за 18 кг већа је од потрошње у неразвијеним, односно земљама у развоју. Регионално посматрано највећа потрошња је у Северној Америци, где износи 35 кг по становнику годишње. Према оствреној потрошњи од 27 кг, европске земље налазе се на другом месту у односу на остале светске регионе. Највећа потрошња парадајза бележи се у Грчкој од 140 кг по становнику, где парадајз чини половину укупне потрошње поврћа. Висока понуда као и традиција, односно навике потрошача узрок су високој потрошњи ове намирнице. Не сме да се занемари ни климатски фактор који опредељује ниво потрошње. Грчка је уједно и једина европска земља медју највећим светским потрошачима.

Потрошња парадајза у нашој земљи износи 16 кг по становнику, што је мање од европског просека за 11 кг. Према оствареној потрошњи Србија и Црна Гора је при самом дну европске лествице, односно на 21 месту испред Финске, а иза Данске. У структури потрошње поврћа у нашој земљи парадајз учествује са 15% и налази се на трећем месту. Захваљујући веома великим хранљивим, кулинарским и дијететским особинама, представља повртарски производ за који се очекује да ће имати пораст потрошње у нашој земљи.

У Србији се поврће гаји на око 309.000 ха, а парадајз заузима око 7% сетвених површина. У нашој земљи парадајз се масовно гаји од средине 19 века. Пре другог светског рата у Краљевини Југославији парадајз се гајио на око 7.000 ха, а у Србији на око 4,000 ха, о чему говори и податак из 1947.године да се у Србији гајио на 4.385 ха. Производња парадајза се у последњих 15 година усталила на око 20.000 ха (максимум 2002.године са 21177 ха) са производњо за око 180.000 тона. У Војводини се та производња усталила на око 6.000 ха са производњом око 60.000 т.

Остарени просечни приноси по ха су веома ниски и крећу се око 9.000 кг/ха. Разлози овако ниских приноса нису у генетском потенцијалу сорте и хибрида већ у неадекватној и застарелој технологији гајења, смањеној и неадекватној примени минералних дјубрива и средстаава за заштиту биља, неповољним економским околностима, а нарочито у поремећају паритета инпута и аутпута за ову производњу, несирурној и неорганизованој продаји готовог поизвода. У пластеничкој производњи проблем представљају примитивни и неадекватни објекти у којима се изводи производња (ниски пластеници).

УСЛОВИ УСПЕВАЊА

Парадајз се може гајити у свим пољопривредним рејонима Србије и Црне Горе. Најбоље успева тамо, где период са просечном дневном температуром изнад 150C траје најмање 150 дана, и где температуре у току дана расту и до 350C. Захваљујући могућности производње из расада, парадајз може да се гаји у широком ареалу од 550 северне до 350 јужне географске ширине, тј. од Немачке и Пољске на северу до Јужно Афричке Републике на југу. За нормалан развој биљке, парадајз изискује температуре између 18 – 250C . Минимална температура за клијање семена износи 100C . Код умерене влажности земљишта и сетве на 2- 3 цм дубине, при температури од 250C , семе ниче за 5-6 дана. Парадајз престаје да цвета на температури испод 150C  и изнад 350C . На температури од 90C  престаје раст биљке. Измрзава на нула степени, мада усеви из директне сетве, у фази котиледоних листића могу издржати краткотрајни мраз од –1,1 до –1,30C . Мразеви од –0,3 или –0,40C  оштећују плодове. Код превисоких ноћних температура, отежано је премештање угљених хидрата, што доводи до прекидања заметања плодова. Код производње раног парадајза у пластеницима честа је појава формирања ситних цветова, који се не оплоде. Разлози ове појаве леже у ниској температури земљишта. Други пак проблем у пластеничкој, а нарочито стакленичкој производјњи су температуре преко 300C , где је асимилација веома мала, односно она је скоро иста као и на температури од +10C . Да би производјачи обезбедили бољи раст биљака може се додавати ЦО2 (угљендиоксид), и његова се концентрација на тако високим температурама може повећати и до 1,2%, што је 40 пута више од нормалног. Тада се асимилација успешно одвија и на +350C . У овом случају асимилација расте и до четири пута. Производјачи који производе расад пикираног парадајза у хранљивим коцкама, сандучићима или најлон кесама, треба свакодневно да контролишу температуру ваздуха. Ноћна температура би требало да износи 16-180C , а дневна 22-250C . Код производјача који производе непикиран расад парадајза у пластеницима понекад долази до полегања-падања расада. Узрок ове појаве је лоше проветравање пластеника, односно производјачи видевши да је у пластенику топло, отварају врата а спољна температура је 10-120C . Расад се прехлади, биљке ослабе, те сапрофитне гљиве доводе до појаве полегања расада. Ова појава је нарочито критична ако се деси код младог расада. Светлост је неопходна у производњи расада, али исто тако и код плодова. Парадајз је типична биљка светлости. Током јесени, зиме и у рано пролеће имамо неповољне услове за узгој парадајза у заштићеном простору. При облачном времену, без обзира на топлоту, парадајз споро расте, слабо се развија, стабло му се издужује, а цветови опадају. Најмања дужина дана за цветање и заметање плода износи 9- 10 сати, што се код нас постиже већ крајем априла и траје до краја сетембра.

Допунско осветљење расада и гајених биљака у пластеницима и стакленицима има економско оправдање. Минимална осветљеност је 5000-10000 лукса, а оптимална око 35000 лукса. При већем интензитету осветљености, раније је и цветање. Квалитет плода парадајза добијеног у неповољним светлосним условима је лош. Плод садржи мало Ц витамина, киселина и шећера.

Потребе за водом

Парадајз има велику лисну површину те му је неопходна оптимална количина воде од ницања до краја сезоне гајења. Парадајз троши од 300-400 лит. воде за кг суве материје па до 824 лит. тј. толики је транспирациони коефицијенат. Оптимална влажност ваздуха за расипање полена из прашника је 60-70%, а 70-80% за пријем и клијање полена на жиг тучка. Ако је релативна влажност ваздуха мала, и иде испод 50%, те ако је праћена са земљишном сушом, долази до опадања цветова, а често и већ формираних плодова. Уколико је пак ваздух сувише влажан, прашници не могу нормално пуцати и не долази до опрашивања. Уједно таква влажност је идеална за појаву биљних болести. Ово је важно нарочито у стакленицима и пластеницима, где је ваздушна влага изнад оптимума. Да би се ова појава ублажила или спречила треба омогућити проветравање (вентилацију), протресање биљака или извршити вештачку оплодњу (вештачка пчела, вибратор, зујалица). У недостатку радне снаге, а у циљу побољшања оплодње, производјачи најчешће користе стимулаторе раста (фитохормоне). Најпознатији је Томатин, који се користи у концентрацији од 0,6- 0,8%. Раствором Томатина се третирају (малом ручном прскалицом) цвасти, или се пак цела цваст умаче у раствор Томатина, када су цветали први цветови. Након умакања цваст се отреса, да не би остале крупне капи, које могу изазвати оштећење плода па и целе биљке. Третирање се понавља после 3-5 дана. Третирање цветова Томатином и другим хормонима раста уствари изазива разрастање цветне ложе, којом приликом најчешће добијамо плод без семена. Третирања се обављају у јутарњим часовима (8-10 часова). Задњих година у свету па и код нас, за ову намену користе се специјалне расе бумбара које се уносе у пластеник. Бумбари обилазећи цветове врше оплодњу уместо човека. Данас постоје и специјализоване фирме које производе ове бумбаре, те се могу купити легла и уносити у пластенике или стакленике.

Влажност земљишта треба одржавати редовним наводњавањем. У противном, уколико се смењују сушни и влажни периоди, долази до пуцања плода. Овде ваља напоменути да парадајз боље подноси сушу од паприке и плавог патлиџана (биљке из исте фамилије) те усеви који се гаје из директне сетве могу успешно да се произведу и без наводњавања (у средње кишној и нормалној години). Најбоље додавање воде парадајзу је системом “кап по кап”, који се углавном користи у заштићеном простору или тамо где је оскудица у води. На отвореном пољу предност над другим начинима има заливање браздама (данас се највише користи у баштама), мада се у широј производној пракси највише користи вештачка киша. Важно је напоменути да је код парадајза боље ређе, а обилно наводњавање, него често и недовољно, којим се кваси само површински слој и доводи до формирања плитког кореновог система. 

Оптиимална влажностт ваздуха за расипање полена из прашника је 60-70%, а 70-80% за пријем ии клијање полена на жиг тучка. Ако је релативна влажност ваздуха мала, и иде испод 50%, те ако је праћена са земљишном сушом, долази до опадањја цветтова, а често и већ формираних плодова.

За услове Војводине, потребе парадајза за водом варирају од 450-520 мм у зависности од године, при чему је просечна дневна потрошња 3,6 до 4,5 мм. Максимална достиже 8 мм на дан. У баштама и окућницама можемо смањити број наводњавања мулчирањем (настирањем земљишта) сламом, сеном, струготином а у последње време и пластичним фолијама. Настирањем земљишта се спречава и ницање корова, а смањена је и примарна зараза биљним болестима биљака.

Лоша оплодња парадајза – неправилан плод

Постављене кутије са бумбарима у пластенику

ИЗБОР СОРТЕ (ХИБРИДА) ЗА ПРОИЗВОДЊУ

На сортној листи пољопривредног и шумског биља дозвољеног за ширење у Савезној Републици Југославији (Србија и Црна Гора) у 2002.години, налазило се 78 сората и хибрида парадајза. 18 сората је у групи одомаћених, а 60 су селекционисане. У свету се данас гаји више стотина сората и хибрида за различите видове прозводње.

Селекцијом (стварањем нових сората и хибрида) парадајза у нашој земљи баве се два института. То су Научни институт за ратарство и повртарство у Новом Саду и Институт за пољопривреду ¨Србија¨, Центар за повртарство у Смедеревској Паланци, те приватна фирма ¨Супериор¨ из Велике Плане.

Гајене сорте и хибриди парадајза се разликују по величини плода, облику, намени, хемијском саставу, раностасности и висини стабла. У овој књизи дајемо поделу сората по висини раста. Високе (индетерминантне) сорте и хибриди Ову групу сората карактерише неограничен високи раст стабла и бујно гранање. Биљке се гаје уз ослонац на једно, редје на два стабла. Цвасти се јављају после 9-11 листова. Намена ових сората – хибрида је узгој у стакленицима, пластеницима и за рану производњу на отвореном пољу, као и баштенску производњу. Плодови из ове производње намењени су свежој потрошњи, односно зеленој пијаци.

Полувисоке (семидетерминантне) сорте и хибриди Ову групу сачињава мањи број хибрида, који се гаје, обично у пластеницима и на отвореном пољу, а намењени су за свежу потрошњу. Обично се гаје на два стабла, редје на једно или три. То су уствари ниски хибриди нешто веће бујности. На главном стаблу образују четири до шест цветних грана и престају са растом.

Ниске (детерминантне) сорте и хибриди

Сорте и хибриде из ове групе карактерише нижи раст (висина биљака је 65-85 цм), густо размештени листови и цвасти. Прва цваст се јавља изнад 5-6 листа, а следећа после сваког другог листа. Бочне гране и врх биљке завршава се цветном граном или листом. Тако биљке саме ограничавају свој раст и добијају жбунаст изглед. Сорте из ове групе најчешће се гаје диретном сетвом семена на парцели, мада могу и из расада. Ова производња претежно је оријентисана ка прерадјивачкој индустрији, мада се неке сорте могу гајити и за свежу употребу. Карактеристика ове групе сората је брз пораст, рано стасавање и уједначено сазревање, што је посебно значајно за примену механизације у берби.

ПЛОДОРЕД И ИЗБОР ЗЕМЉИШТА ЗА ПРОИЗВОДЊУ ПАРАДАЈЗА

Плодоред је измена (промена) култура на истој површини. Повртарске културе па и парадајз, се не смеју сејати, односно садити неколико година на истој парцели. Повртарске културе имају разне потребе у хранивима, нападају их разне болести и штеточине, имају неједнако развијен коренов систем, те се плодоред мора строго поштовати. Добри предусеви парадајзу су грашак, пасуљ, соја (под условом да нису третирани хербицидом Пивот), стрна жита, лукови. На исту површину долази тек после три до четири године. Лоши предусеви (на њих не би требало сејати парадајз) су: кромпир, паприка, плави патдлиџан, дуван, луцерка, краставац. Сам парадајз је добра предкултура за мркву, першун, паштрнак, целер, црни и бели лук и пасуљ. Код избора парцеле за сетву-садњу парадајза морамо водити рачуна и о нагибу земљшта. Тамо где је нагиб земљишта у правцу пружања редова 5%, парадајз се може наводњавати и вештачком кишом. Тамо где тај нагиб износи 5-10% у обзир долази једино наводњавање кап по кап, јер би ерозија уништила усев парадајза. Парадајз не би требало гајити тамо где је оранични (хумусни) слој мањи од 20-25цм. Као и сво поврће и парадајз тражи одредјену пХ реакцију земљшта. Оптимална пХ реакција за узгој парадајза је 6,5- 7,5, мада се у литератури среће шири дијапазон од 5,5-7,9. Код избора земљишта за узгој парадајза морамо водити рачуна и о садржају Ца ЦО3 (креч, калцијум карбонат). На земљиштима где је тај садржај преко 5% не би требало гајити парадајз, јер је отежано, а често и онемогућено усвајање микроелемената, који су неопходни за правилан раст и развој биљака. Уједно не би га требало гајити ни тамо, где је садржај креча испод 1%.

За разлику од паприке и краставца који траже веома плодна земљшта, парадајз се може узгајати на земљиштима која садрже два и више процената хумуса. Ако је садржај хумуса испод 2%, мора се унети велика количина органских дјубрива (стајњак) у земљиште.

Код планирања производње парадајза, треба да водимо рачуна и о заслањености земљишта (каквих има у Војводини). Парадајз спада у средње осетљиве културе на садржај соли у земљишту као што су и кромпир, боб, купус, карфиол, кељ, келераба, салата, спанаћ, плави патлиџан, тикве, диње и лубенице. То значи да са повећањем заслањености земљишта опада и принос. Код парадајза конкретно то значи да је спорије укорењавање, ситни су плодови, а на њима се јављају оштећења (некрозе). Поред заслањености земљишта морамо водити рачуна и о салинитету воде за наводњавање. Све соли узоркују заслањење земљишта, чак и мале концентрације. Вишегодишњим наводњавањем доводи се до погоршања структуре земљишта.

Ако у води за наводњавање преовладјују соли натријума, онда се одвија процес алкализације. Погоршавају се воднофизичка својства, која касније није ни једноставно ни јефтино поправити. Колико је важно испитати воду за наводњавање илуструје и следећи податак. Ако је садржај соли у води за наводњавање 5 г по литри, са заливном нормом од 50 мм, у земљиште се унесе 2500 кг соли по хектару.

Сумирајући горе наведене податке најбољи резултати у производњи постижу се тамо, где се парадајз гаји на дубоким, растреситим, топлим земљиштима, благо окренутим југу, добре структуре и богатим у хранивима, која се налазе у лако приступачном облику. За велике приносе од есенцијалне важности је да земљиште буде дренирано (водо-пропустљиво).

ÐУБРЕЊЕ ПАРАДАЈЗА

Проблем ђубрења парадајза треба посматрати у функцији природне плодности земљишта, планираног приноса и цене ђубрива. Парадајз је култура која се ђубри стајњаком и минералним ђубривима. Природна плодност парцеле у датим условима, као и тип земљишта диктирају потребне количине стајњака. Оријентационо се узима, да је за 1 ха потребно 40 т згорелог говеђег стајњака. Уколико се ђубри овчијим или живинским стајњаком, ова количина се смањује за 3-4 пута. Стајњак се уноси у јесен под дубоко зимско орање или у лето пре другог гарења (орања) стрњишта. Стајњаком се поправљају водна, ваздушна и топлотна својства земљишта. Ðубрење минералним ђубривима је такође неопходно. Она утичу на раностасност, величину и квалитет плода, а самим тим и на висину приноса.

Једна тона плода, са одговарајућом масом листа, стабла и корена износи 2,4 кг азота (Н), 0,9 кг фосфора (П205), 3,5 кг калијума (К20). Са приносом од 60 т/ха плода (што је код нас могуће остварити без проблема) парадајз износи са површине од 1 ха, 144 кг азота, 54 кг фосфора, 210 кг калијума, 70-80 кг калцијума (Ца0), и 70 кг магнезијума (Мг0).

У Војводини је 2002 и 2003 године под покровитељством Извршног већа АП Војводине и Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство водјења акција “Уз мало воље плодно поље”, чији је циљ био, бесплатно испитивање обезбеђености земљишта у хранивима. Ову могућност произвођачи су углавном и искористили. Агрохемијске анализе земљишта обављају наши научни институти и пољопривредне станице.


Обилна исхрана азотом потенцира вегетативни пораст, касније је цветање и сазревање, а може довести и до опадања цветова. Недостатак азота има за последицу слаб развој биљке, мањи принос и лош квалитет плода. Азотним ђубривима се најчешће прихрањују биљке, јер се лако испира водом из земљишта.

Фосфорна ђубрива утичу на повећање приноса и раније стасавање плода. Без довољне количине лако приступачног фосфора, нема оплодње. У ђубривима која се код нас налазе у промету, фосфор је 50% у лако приступачном облику а 50% је растворљиво у лимунској киселини. Слично стање фосфора је и у земљишту, стога се фосфор мора редовно додавати земљишту.

Калијум утиче на повећање отпорности биљке на болести, плоду даје лепшу сјајнију боју. Плод који има доста калиљума може дуже да се чува а проценат шећера, па самим тим и суве материје у плоду је већи. Недостатак калијума има за последицу смањену синтезу ликопена, што доводи до опадања плода, пред само сазревање. У нашим земљиштима га има довољно, али није сав у лако приступачном облику, те се и он мора додавати.

У зависности од планираног приноса, типа производње и богатства земљишта у хранивима, у земљиште се уноси око 140-160 кг Н/ха, 180-220 кг П20 5 и 130-150 К20/ха. Ове количине произвођачи треба да узму само као оријентационе, јер се свака парцела дјубри за себе. Код обрачуна количине хранива која се уносе у земљиште важно је напоменути да парадајз искоришћава азот са 60%, фосфор са 15% и калијум са 70%.

Половина до две трећине НПК хранива се дају у јесен под дубоко орање или у рано пролеће пред затварање зимске бразде, а остали део се даје у прихрањивању, које се обавља у фази почетка цветања. Од укупне количине азота, једна половина се даје пред садњу или сетву а друга половина се оставља за прихрањивање. Микроелементи се додају у виду прихрањивања, а њихов недостатак се обично јавља при гајењу парадајза у заштићеном простору.

БЕРБА ПАРАДАЈЗА

Да би обезбедили стални дневни прилив свежег плода парадајза за пијацу или фабрику, морамо располагати са више сората различите дужине вегетације и крупноће плода.

За локална тржишта парадајз се бере када су плодови достигли пуну зрелост и карактеристичну боју. За мање удаљена тржишта берба се обавља нешто раније, када плодови нису сасвим зрели, а за удаљена тржишта беру се плодови на којима се појавила ружичаста боја и то најчешће на делу који је изложен сунцу (плодови из оваквих берби намењени су за свежу пијацу). За индустријску прераду беру се потпуно зрели плодови. Бербу треба обављати по сувом времену, а у јесен после нестанка росе. Бербе треба да буду редовне како би откидањем зрелих плодова, биљке убрзале раст и зрење до тада зелених плодова.

Плодови се беру без дршке, пазећи да се не нагњече или на други начин оштете. У почетку су бербе сваких 7-8 дана (на једној парцели), а касније свака 3-4 дана. За индустријску прераду берба се може почети када је око 70-75% плодова зрело, касније се зрелост повећава за око 3% за сваки дан са нормалним температурама. Код производње на гредицама берба се обавља комбајнима, који имају дневни учинак од 1-1,5 ха на дан. На индивидуалном сектору и мањим парцелама берба се обавља ручно и то најчешће у 2-3 наврата. Прва берба је обично намењена за свеже тржиште (пијаце) и обавља се када је 20-30% плодова зрело, а остале бербе иду за прераду односно предају се фабрикама. Производи од парадајза из југословенских фабрика били су присутни на Европском тржишту у већем обиму до 1990. године Након увођења санкција нашој земљи на та тржишта се убацила Украјина са својим производима. Наша земља располаже одличним агроеколошким условима за већу производњу парадајза, имамо добрих домаћих сората, одличног квалитета и прехрамбену индустрију која је у могућности да произведе квалитетне прерађевине са којима треба поново да се врати на Европско тржиште. Наша извозна шанса треба да буду квалитетне прерађевине од парадајза, а не свеж, зрео плод.

Приноси парадајза варирају од особина земљишта, сорте, примењене агротехнике и крећу се од 40-60 тона плода по хектару. У повољним годинама као што је била 2000 било је произвођача (као што је ПИК Бечеј) који су остварили приносе од 60-80 тона плода по хектару.

ЕКОНОМИЧНОСТ ПРОИЗВОДЊЕ ПАРАДАЈЗА ИЗ ДИРЕКТНЕ СЕТВЕ НА ОТВОРЕНОМ ПОЉУ

Производња плода парадајза је профитабилна и високоакумулативна производња, уколико се примењује правилна агротехника и научна сазнања и достигнућа савремене повртарске производње. Да би произвођачи постигли високе приносе, мора се поштовати пре свега плодоред, ђубрење органским и минералним ђубривима, пуна агротехника и коришћење новоселекционисаних сората и хибрида, које имају висок генетички потенцијал за принос. Улагања у ову производњу нису мала, тако на пример ђубрива (органска и минерална) са пратећим операцијама чине 29% укупних трошкова производње. Велико је улагање и у радну снагу (окопавање, проређивање и ручна берба), и оно чини 31% од трошкова производње. Остале операције у производњи су механизоване и оне у многоме олакшавају производњу.

Остварена добит (са приносом од 40 т/ха плода) износи 155.479 динара (2.392 еура) и оставља велику акумулацију. То илуструје и податак да је цена коштања једног килограма парадајза 4,11 динара (0,063 еура) а наши прерађивачи су откупљивали парадајз по 7-8 динара по килограму. Цена парадајза на кванташким пијацама (Нови Сад, Београд) достизала је цену од 15-20 динара по кг, што произвођачима оставља још већу добит. Овде морамо напоменути да је ова производња сигурна и економски исплатива једино у систему за наводњавање.

ПРОИЗВОДЊА СЕМЕНА ПАРАДАЈЗА

Србија има добре агроеколошке услове за квалитетну производњу семена парадајза. Поред законске регулативе која је прописала услове и начин за обављање семенске производње, битни фактори за добијање квалитетног семена су фаза зрелости плода, дужина ферментације, а код производње хибридног семена чување полена и време кастрације цветова (Такач, 1997).

Плод парадајза је сочна бобица различитог облика, боје и крупноће. Семе пардајза је смештено у пихтијастој маси плода, чији садржај може бити 0,25-0,35% од тежине плода. Парадајз спада у групу биљака са високим коефицијентом умнажања, што илуструје и податак да у једном цвету парадајза има 288 семених заметака, док цвет грашка има до 8, бамија 75, сезам 90, пшеница 1, паприка 80-100.

Принос и квалитет семена зависе од сорте, услова производње и биолошких специфичности биљне врсте. Полазећи од значаја квалитетне производње семена дајемо преглед утицаја најзначајнијих агробиолошких специфичности на принос и квалитет семена.

Производња семена парадајза се у нашој земљи одвија на два начина – директном сетвом и из расада. Такође се разликује и производња семена сората и производња хибридног семена. Из директне сетве се производе углавном ниске сорте (Аризона, Мобил, Бачка, Књаз, Алпарац, Новосадски ниски, Нарвик, Корона, Хеинз 1370 и друге) али могу и високе (Новосадски јабучар, Сен Пјер, Руџерс и друге), с тим да се код ових других плодови морају вишекратно убирати.

Производњом из расада производи се семе високих категорија (Супер елита и Елита) и сво хибридно семе Парадајз спада у групу самооплодних култура. Проценат странооплодње износи према литературним подацима од 1-2 па до 6% . С тога је у производњи семена обавезна просторна изолација која износи 200 м на отвореним површинама и 100 м на простору са природном изолацијом (Југословенски Закон о семену и садном материјалу). У неким земљама ова изолација је знатно мања, па чак сведена на 4 м код производње комерцијалног семена, колико је потребно да не дође до механичког мешања сората (Мађарска). Због биологије парадајза усев семена се мора најмање два пута апробирати (прегледати). Први преглед се врши у време почетног зрења плодова прве етаже, а други у време пуне технолошке (а код пардајза то је и физиолошка) зрелости, тј. када је више од 50% плодова доспело за бербу.

Убирање плодова зависи од прерађивачких капацитета (када се вађење семена изводи у фабрикама за прераду) или од капацитета машине којом располажемо. Код већине сората стајање плода у гајбама неколико дана не узрокује пад квалитета семена. Изузетак су крупноплоде, касне сорте које могу проклијати у плоду . Са том појавом смо се сретали и ми у раду код сората Аризона, ВФ 145/ББ, Мобил, ВФ 145-21-4, ВФ 145/22, Бачка и неке друге. Убирање раних ниских сората обично се врши кроз две, ређе три бербе, док се високе сорте вишекратно беру. За семе се убирају само зрели, здрави плодови, мада и семе из полузрелих плодова има добру клијавост, стим да је апсолутна тежина семена знатно мања. Семе добијено из полузрелих плодова има нижу енергију клијања од семена добијеног из зрелих плодова. То је због чињенице да од формирања плода и достизања његове коначне величине (а то је у фази полузрелог плода), па до физиолошке зрелости протекне 8-14 дана у зависности од сорте за које време се у семену врши додатно накупљање резервних материја.

За квалитет семена важни су најкрупнији (први плодови) и плодови са горњих етажа, иако се у крупним плодовима нађе штуро семе као што се и у ситним плодовима нађе крупно семе.

Производња хибридног семена

Специфичност парадајза је производња хибридног семена. Парадајз је самооплодна култура, стога се хибридна снага не огледа највише у повећању приноса већ у раностасности (Фаркаш 1993), нарочито у ранијем зрењу плодова прве и друге етаже (Кубицки, Мицхаласка 1978), затим отпорности на болести (В,Ф,Т мв) и у одсуству зелене зоне око дршке плода.

Због високих цена хибридног семена та производња је исплатива само у сигурној стакленичкој, пластеничкој и раној пољској производњи. Производња семена хибрида подразумева више рокова сетве оца (обично три рока) и један мајке. Први рок сетве оца је око 10-14 дана ранији од сетве мајке, други је са сетвом мајке и трећи десетак дана после сетве мајке (ово је нарочито важно ако је отац ниска линија или сорта).

Технологија производње укључује вештачку оплодњу. Тако се полен са оца обично скида вибраторима и касније наноси на жиг тучка мајке. Полен је на собној температури способан за оплодњу око два дана, а у фрижидерима и до осам дана. Према истраживањима Георгијевског и Коцевског (1994) најбољи резултати се постижу ако се полен који је скидан вибраторима наноси одмах тај дан са цветова који су откинути са биљке оца и сутрадан вађен полен и вршено опрашивање. Исти аутори наводе да је проценат оплођених цветова са поленом старим четири дана само 25,6%, док петог дана није било оплодње (полен чуван на собној температури). На основу четворогодишњег истраживања, утицаја трајања полинације на принос и квалитет семена парадајза хибрида Балца и Присца, установили су да се највећи принос семена добија наношењем полена 24-30 сати након кастрирања, смешом полена од претходног дана. Исти аутори наводе да је принос хибридног семена за 8-10 % већи у односу на варијанту када је полен наношен одмах по кастрирању.

Вибратор – зујалица за вештачку оплодњу парадајза

Оплођени цветови се обележавају кончићима или им се закидају два чашична листића. Цветови мајке се кастрирају када крунични листићи заузму угао од 30 степени па максимално до 45 степени у односу на осу цвета. Ако се потпуно отворе постоји велика вероватноћа да је дошло до самооплодње. Остали плодови који су резултат самооплодње (радник није стигао да их опраши) се отклањају. У зависности од линија односно сорте опрашивање почиње после десет недеља од сетве и траје од 60-80 дана. У пуном цветању увежбан радник може да кастрира и опраши око 800- 1200 биљака. У зависности од линија и садржаја семена у плоду са 800-1200 биљака мајке добије се 1200-1600 кг плода или 3,5-4,5 кг хибридног семена.

Берба семенског парадајза

На квалитет и принос семена утиче и време убирања плода. Из усева се беру зрели, потпуно црвени плодови, типичног облика и величине за сорту. Ако се користи сок трули плодови и нагњечени се одбацују. У овом случају плодови иду на прање и касније на пасирање. Важно је напоменути да се плодови морају добро оцедити од воде јер у противном садржај суве материје у соку опада и за неколико десетина процената (изражено у апсолутним показатељима). Постоји више типова машина за вађење семена парадајза, али се приницип састоји у том да се на једну страну одваја семе са слузастим омотачем, на другу страну сок и на трећу делови цветне дршке и љуске плода. Семе се са делом сока ставља у пластичну бурад или друге прикладне посуде за врење (ферментацију). Треба напоменути да се посуде пуне од 2/3 до 3/4 висине јер се у ферментацији повећава запремина пулпе.

У зависности од температуре, после 12-18 сати може се почети са испирањем семена. У нашим условима ферментација траје обично око 24 часа, мада неки аутори наводе три дана (на температури од 25-300C ) па чак и до пет дана.

У процесу ферментације се разлажу сложени пектини из слузастог омотача семена у просте и као такви се прањем одвајају од семењаче. У овом случају ферментација је уједно и дезинфекција семена. Многи аутори тврде да се на овај начин могу избећи бактеријска обољења, па чак и део вирусних обољења која се преносе семеном. Према нашим истраживањима (Такач, 1997), дужина ферментације није битно утицала на квалитет семена стога је наша препорука да је довољно да пулпа ферментира 24 часа. У процесу ферментације потребно је масу мешати неколико пута у току дана да би се извршило једнако врење и да се онемогући бојење семена пулпом. Ферментација је завршена када је пихтијасти слој око семена разложен. У неким земљама (а последњих пар година и код нас) у широј производњи се користи метода екстракције са хлороводоничном киселином. Овај метод се примењује у каснијим фазама ферментације или код сората које су склоне клијању семена у пулпи. Један од могућих начина је примена 567 мл ХЦл на 10 литара пулпе и све се оставља пола сата. Након тога семе се пере и добија се задовољавајујћи квалитет. Код овог метода битно је да се киселина дода у пулпу, да не би дошло до повреда радника, а обавезна је заштитна опрема на лицу и рукама. У времену од пола сата пулпа са киселином се неколико пута меша, све док се слузасти омотач семена не разложи. Након тога семе се испира водом. Прањем семена одвајају се заостале љуске, разложени слузасти омотач и штура семена која испливају на површину воде. После прања семена (које се обично изводи одливањем) код свих начина вађења препоручљиво је центрифугирање. На овај начин се семе ослобадја спољне влаге, која неретко износи и преко 60%. Семе се ставља у јутане (или неке друге густо ткане вреће) и центрифугира 5-10 минута. Овим поступком се проценат влаге смањује на 28-30 и такво семе се лакше суши.

Семе се суши на температури од 28-300C  у танком слоју уз повремено мешање да се не би створиле грудвице семена. У почетку процеса сушења температура је 25-280C , а при крају се може повећати на 30-350C . Семе се мора релативно брзо осушити, стога се ставља у танком слоју јер у противном лако може доћи до клијања семена на сталцима или рамовима. Наша препорука је да се на 1м2 рама на коме се суши стави 1,5-2 кг влажног семена (површина рама 1,8-2,0 м2). Уколико постоји опасност од вирусних или бактеријских и гљивичних обољења, или пак то произвођач сматра за сходно, семе се може потапати у 1,5-2,0 % раствора натријумхидроксида у времену од 10 минута, па се потом испира хладном водом и поново суши. Количина произведеног семена зависи од сорте, крупноће плода и од услова у време оплодње. Код крупноплодих, многокоморних ниских сората од тоне плода може се добити 2,0-3,5 кг семена. Из тоне ситноплодих сората парадајза који имају две до три коморе добије се око 4-6 кг семена. Најмање семена се добије из тврдих, меснатих, индустријских сората, свега, 1,2-2,0 кг семена.

Приноси семена парадајза су веома различити од земље до земље и износе од 10 – 50 кг/ха у Афричким земљама па до 250- 400 кг семена по хектару у САД.

Семенски квалитети

Парадајз припада групи поврћа са средње ситним семеном. Тако један грам семена садржи 270-350 семенки, а апсолутна тежина семена износи 2,7 – 3,3 г. Семе које се налази ближе дршци плода је теже од семена које се налази на супротној страни.

Парадајз дужи низ година задржава висок проценат нормално проклијалих биљака. За разлику од парадајза већина повртарских култура брзо губи клијавост. Црни лук и салата изгубе клијавост за две до три године. У нашим испитивањима након шест година (семе чувано у условима магацинског складишта) клијавост семена износила је 79,75% (почетна 98,25%), док је пад енергије клијања знатно већи. Након шест година енергија клијања је износила само 23,25% (почетна 83,25).

Семе након 20 година чувања у херметички затвореној амбалажи са процентом влаге од 5,77 имало је клијавост од 93,75%.

Према важећим законским прописима у промет се ставља семе које има чистоћу најмање 97%, садржај влаге максимално 12%, садржај корова нула и најмању клијавост 75%.

Лоша оплодња – унутрашњи изглед плода

 

Затворено за коментаре.